У давне дане
У давне дане звери и људи,
у страшно време мржње и мрака,
пред строј за паљбу, изведе Немац,
тек пробуђеног, босог дечака.
К'о црне але, зинуше цеви,
гладне за задњим детињим дахом...
Тад осмех сину на малом лицу,
а крвник стаде, залеђен страхом.
"Да ли ви мене плашите, чико,
што сам у туђем јабуке брао?
Ил' што сам просјаку, кришом од мајке,
најбољу очеву кошуљу дао?
Ил' што сам лани засп'о у хладу,
а овце ушле у младо жито?
Или што нисам сва слова знао,
када ме јуче учитељ пит'о?
Ал' бићу добар, ево, реч дајем!
-зашто се они мрште толико?
Шта оно чине, зар пушке пуне?
Зар ће ме стварно убити чико?"
Окрете леђа Немац и оде,
па диже руку, знак строју даде,
полете јато гугутки белих,
крваво сунце за брдо паде.
У давне дане звери и људи,
у страшно време мржње и мрака,
стрељан је стрељачки строј Германа,
осмехом једног српског дечака.
Век отуђења симболично започет Камијевим Странцем није се завршио. Алијенација продире свуда, чак и кроз наша уста. Остајемо без речи, иако их једнако као и раније изговарамо трудећи се да у њих удахнемо макар мало значења каквог су оне имале. Не вреди. Тантрично понављање тих речи од стране њихових гласноотуђитеља оставило нам је могућност једино да заћутимо како се не би сличили њима. Немамо избора. Да ли је и сама реч избор сада код њих?
Будући осуђени као идолопоклоници погрешног бирања, што из перспектие какву даје идеологија прогеса има значење отпадања из васељене, поново можемо погледати искључиво у оно што се налази далеко у нама, у оно што је плод вековног таложења богатства које се од нас не може отуђити, а које је њима непознаница. Значајан део садржаја те немаром скривене ризнице колективног духа српског народа показао се као град који на гори стоји често пута у историји баш на Видовдан. Тога дана увек изнова видимо етички образац Светог кнеза Лазара који нас учи да се за избор морамо изборити. И онда када је понуђено много могућности, прави одговор не долази споља, већ изнутра. Шаблонске дихотомије и наметнути дуализми не ограничавају при таквом избору. Лазарева дилема није била небо или земља како се невешто поједностављује. Небо на земљи и земља на небу, то је био његов избор. Бирао је један свет исцељен од сваке шизме у којем је човек цео и када на раменима више нема главу.
Способност оваквог избора не долази ни из добре калкулације ни из афекта. Она се негује и вежба од младости, те Лазарев химнограф истиче да је он био сваком добродетељи и пре страдања украшен. Светао свршетак његовог живота није, дакле, случајност, већ је дубоко прожет мишљу о узвишеношћу жртве за Христа и ближње која је доживела своју актуелизацију 1389. године. Из тога разлога, видовданска етика само је кћер хришћанске етике која има за циљ да научи човека како да свагда бира добро. Она не представља схоластичку збирку беживотних и неиспуњивих правила која представљају тежак јарам за човека, већ се она заснива на изградњи свести о слободи као највећем Божијем дару која је благ јарам. С обзиром на своје божанско порекло, човекова слобода је од њега неотуђива, само је питање како ће је он искористити, јер, као што у својој Првој посланици Коринћанима каже Свети апостол Павле: Све ми је дозвољно, али ми није све на корист.
Почевши од пророка Амоса, преко мученика Вита, до великог кнеза Лазара и Гаврила Принципа, ни једна од ових знаменитих личности није видела да може остварити истинску корист изван и на штету своје заједнице. Да се одрекну свога Бога и својих, да раздвоје вертикалу и хоризонталу животног крста, значило је за њих не прилику за сопствену афирмацију у неком надолазећем поретку, већ дубоки расцеп са самим собом. Била им је непозната Сартрова слика о ближњем као соптсвеном паклу, јер излажење из заједнице не подстиче јачње личних потенцијала него слабљење и дезоријентацију.
Упркос томе што се видовданској етици учимо непрестано већ скоро седам векова, најчешће се показујемо као добри ђаци у овој науци тек у најтежим ситуацијама. Велика времена можда само гласније траже велике људе. Међутим, свако је време довољно велико да се начини прави избор. Увек да се учини добро, никада зло. И још важније, никада да не се не буде задовољан само нечињењем зла. Управо делима најбоље можемо показати да је наше да да и не не, а да они који су нам окрали речи, ништа више од њих и немају.
Слепи Песник на Космету пева
Кроз модри освит Видова дана,
девојка чудна у сан се јави.
Кревет јој беше трешњина грана!
Јастук од ситних цветова плавих!
Негде је гледао ово цвеће...
Никако не може да се сети…
Над главом су јој гореле свеће,
около, златни руковети,
певаху песму о силном боју,
на Видовданак што ће се збити!
Ја не дам девојку! Косовку моју!
Пре но што одем – ја ћу је скрити...
Пре но што одем пут Поља бојна,
ја сакрићу је, нек сније санак,
Нек чека мене док прође војна,
и овај судњи Видови данак!
Кроз модри освит Видова дана,
далека зора очи му мори,
а Арсеније с хиљаду рана,
док јутро чека, са собом збори:
Зар опет, Господе, чудни снови!
Негде сам видео цветове плаве!
Зови ме, Косово, себи зови!
А зашто свеће, њој изнад главе!
Тек кад му јутро напуни плућа,
далеко сунце уђе у зене,
он кликну: Тамо моја је кућа!
И Видовдан је! Морам да кренем!
Снијег
Пада снијег у мом сјећању
По твојој жутој капи
У тешком ми је стању душа
Сан неће очи да склопи
Падају пахуље на твоја рам- ена
Мислио сам да си анђео
А само си жена
Пада снијег у мом сјећању
Прекрива асфалт
Вилсоновог шеталишта
Вољела си ме
Ноћас сам ти нико и ништа
Пада снијег по клупи у Вил- соновом
Давно сам тамо корачао н- огом
Нисам прође година пета
Можда твоја и ноћас шета.
Бивша љубав
Од како си се удала
Ти си процвјетала
Као најљепша ружа
Од када имаш мужа
Јуче те сретох
Данас ми се пјесма
У мислима заплете
Чујем да те муж воли
Да имате и дијете
Чини ми се да си сада нај-
љепша
Од када те знам
Хвала Богу срећна си
А ја сам још увијек сам.
Са мојим ратним другом ђенералом Талијаном
Непролазни
Бригадном генералу команданту
Специјалних јединица
Војске Србије
Мирославу Талијану
Ђенерале Непролазни
Метохија тебе зове
И све твоје Соколове
Талијане Жив ми био
Цер и Мишар надмашио
Чекају те и до Книна
Свуд где нам је отаџбина
Лике наше Далмације
Да се српски барјак вије
Талијане Талијане
Само Соко вида ране
Достојни сте кнез Лазара
Против њега страшна Ала
А против
вас свет помамни
Ђенерале ђенерале
Мишићу и Степи равни
Увек спремни Соколови
О Србијо само зови
Бели из Никшића
Не знам његово име
Зовемо га Бели из Никшића
Прошао си пакао у ратовима Бели
А увек си насмејан
Када дође време
Господ ће ти печатити
Улазницу за Рај Бели
Моји су се смрзавали
Кроз Албанску голготу
Вели Бели те је и мени
Често била зима до мозга
Помислим на сунце
Изнад Никшића
Онда опет оживим
Тада се лед отопи
Са мене
И идем даље
Са десне стране Бога
А непријатељи отаџбине Бели?
Њихов страх копа стоструке ровове
А нама Косовски завет
Дарује огањ узвишени
Јер мој крст
Не губи наду
Вели Бели
Достојно јест Вујке
Твоје су руке
Муње и гром
Знаш да укротиш
Сва чудовишта света
И приказе тмине
Због љубави према
Отачаству
Кад га питаш
Је ли ти жао
Да подаш живот домаји
Он каже
То се мене не тиче
Питај Бога
Његова бакља из срца
Обасјава Српске земље
И носи црвену ружу
За своју драгу
На кога си ти то љут брате?
Све што борбом крвљу и животима одбранисмо
На бојном пољу
Нечија оловка поништи
Ипак у мојој души
Певају монаси
Из Високих Дечана и Крке
Чујеш ли химну Господњу
Достојан јеси Вујке
Неухватљиви
Ниџи
Он има плаве очи
И непокорно срце
Његов јуриш
Је силовит
И неухватљив је
Узалуд су биле
Све замке за њега
И троструки обручи
Увек се уз
Помоћ Бога
И снажне деснице
Врати из боја
Неухватљивог
Прате Анђели
Са свећама
И за њега
Нема мрака
Преко дана
Сунце га
У сенку претвара
Гори Тропоја
И беже Гурке
Од твојих
Ужарених очију
Радмане брате
Песме посвећене ратним друговима „Соколовима„! аутор: Ранко Ђиновић
Ђоле Тигар
Кад крене
У бој за отаџбину
Он носи свеће
За непријатеље
Некада чека
Да се суочи
Са непријатељем
И по три дана
Тако стане
Испод храста и бора
И храни се лишћем
Када савлада непријатеља
Приђе му
И узме га у наручје
И сахрани као човека
Прекрсти се и
Запали му свећу
Свеће и молитву
Носи од Словеније
Крајине Босне
Косова и Метохије
Његова слика
На граници са Албанијом
Је обишла свет
Кад је био рањен
Захвали се Богу
Што тај метак
Не погоди
Његовог сабрата
Ђоле Тигар брат мој
Соколе сиви ти бесна птицо
Што у свакој гори полећеш и
Што се свакој златокрили надаш
Плашиш ли се то за себе сада
Ил' си већ пожелео друга
Господару!
Дај ми да гракнем и гори писнем:
Нисам ја крила своја подвио
Од страха мили мој господару
Нити сам их подвио за друга
Већ сам своја крила саломио
Од жалости и туге за твојом
Вилом од бисера натканом и
Твојом старом оседелом мајком
Своју си вилу осамио и
Од туге мајку ражалио
Господару!
Твоја мајка лије горке сузе:
Молио је њен син јединац на
Видовдан да запали свећу и
Да га тамјаном благослови
Господару!
Горда ти се вила од туге сад
Преда жарким сунцем осамила
Облаци је крију од свакога
Миле звездице њене сестрице
Радо сада умиру и гасе се
И она гора је за њом умрла
Даница би најсјаjнија са њом
Тугу и бол поделила да зна
Али су сва звона стала као некад
Зар не чујеш издалека дете
Нафора се више не дели кад
Ко да је подели са нама кад
Агнец сада пролева вашом и
Господњом крвљу
Господару!
Григорије Божовић (Придворица, 15. новембра 1880 — Београд, 4. јануара 1945), је био књижевник, професор призренске богословије, један од вођа српског покрета у Македонији, првенствено у Битољском одбору српске четничке организације, а потом и посланик Народне скупштине у Скопљу. Имао је руководећу улогу у политичким и националним пословима у време када је старој Србији претила озбиљна опасност од Турака и Арнаута, непосредно пред Балканске ратове и ослобођењу ових крајева.
Григорије Божовић је један од значајнијих српских међуратних писаца. Објавио је четрнаест књига, од којих осам збирки приповедака. Преостале чине путописи, краћи записи о људима и крајевима, накнадно сабрани из Политике, чији је стални и угледни сарадник био. У књижевности се јавља рано; објавио је причу “У земљи без суда” 1905. године. Прилог за патриотско-литерарни српски часопис “Нова искра”, написао је исте године у Москви, где је студирао. У Скопљу је при Ђачком дому (интернату) пред Други светски рат деловала ђачка литерарна дружина “Григорије Божовић”, названа по омиљеном српском књижевнику, њему у част.
Почетак његовог рада обележен је збирком Из Старе Србије (1908) у издању Српског књижевног гласника, а крај Приповеткама (1940), у издању Српске књижевне задруге. Он је 1935. године издао збирку приповедака Тешка искушења, а 1939. године збирку приповедака Под законом[14] – те две збирке, уз ону из 1940, садрже највредније Божовићеве приповетке. Божовићеве приповетке су тематски усредсређене на Стару Србију (највише на Косово и Метохију, једним делом на Македонију, пре свега на Битољ у којем је службовао). Најзначајније приповетке су му: Чудни подвижник, Мучних дана, Тиваидска напаст, Кад се царства мијењају, Злате из Слатине, Њен суд и Оклопник без страха и мане.
Пред сам крај рата комунисти су га стрељали у Београду, а његов је књижевни опус остао готово потпуно непознат широј публици. Београдска “Политика” је 4. јануара 1945. године објавила вест да су “Милош Тривунац и Григорије Божовић осуђени на смрт”. Војни суд Команде града Београда га је осудио на најтежу казну због “злочина издаје” из 1942. године. Велики заслужни српски национални радник и књижевник стрељан је уочи Божића 1945. године у подрумима затвора у Ћушиној улици у Београду. Било је то у згради бивше касарне у којој се током рата налазило седиште Специјалне полиције
Захтев за рехабилитацију поднео је јануара 2008. Божовићев рођак, редовни професор Филозофског факултета у Косовској Митровици, др Маринко Божовић. Одељење за рехабилитацију Окружног суда у Београду донело је маја 2008. решење којим је усвојен захтев за рехабилитацију Григорија Божовића, угледног књижевника, националног радника и репортера Политике пре Другог светског рата.
Бенедикт Курипешић је 1530. као члан дипломатског посланства путовао Балканом и оставио драгоцено сведочанство о земљи и народима које је срео на путу ка Цариграду.
Старе краљевине и царевина Балкана биле су срушене, сјај господе и властеле хришћанске угасио је вјетара са истока који је са собом довео „црне Агарјане“. Нестала је стара слава, живјела је још само у народним пјесмама, али остао је убоги народ да живи и преживљава плаћајући данак освајачу. Путописац је забиљежио њихову муку.
Бенедикт Курипешић је учествовао 1530. године у посланству Фердинанда, краља Аустрије, Чешке и Угарске, упућеног султану Сулејману II у Цариград. Највјероватније је био словеначког поријекла. Курипешић је писао о земљама и народима на које је наишао током пута ка Цариграду. Тако је настао његов „Путопис кроз Босну, Србију, Бугарску и Румелију“, који је штампан први пут 1531. године.
Овај путопис један је од најважнијих извора везан за Србе у првој половини XVI вијека. Из њега сазнајемо гдје се све Срби распростиру у то вријеме, какав је однос османлијске власти према њима и који све народи живе у српском комшилуку. Овдје ћемо анализирати дијелове путописа који се тичу српске историје.
Бенедикт је у наведеном посланству био тумач за латински језик. Међутим, он наводи да је са локалним становништвом говорио на словенском језику. Ако пажљиво ово растумачимо, нема сумње да је Бенедикт у Босни и Србији са домаћим становништвом причао на српском језику. Знамо да је у XVI и XVII вијеку српски језик био дипломатски језик европског дијела османске империје. Према томе, не треба да чуди Курипешићево познавање српског језика.
Прва земља коју описује била је Босна. Он је, по узору на старе географе, дијели на Доњу (од Уне до Сарајева) и Горњу (од Сарајева до Косовске Митровице). У Доњој Босни Курипешић спомиње три народа, старосједиоце Босанце римокатолике, Србе православце и Турке.
Овдје Курипешић мјеша вјеру и народ, па од три вјере прави три народа. За Србе каже да их Турци називају Власима, а они (Аустријанци) Ћићима, и да су дошли из Смедерева и грчког Београда. Видимо да је сеоба Срба са територије некадашње Деспотовине у то вријеме била масовна. Под грчким Београдом подразумјева се свакако данашњи Београд, а термин грчки односи се на православну вјеру која се називала и грчком.
Курипешић је записао и вапаје хришћана у Босни, који су му се жалили на њихово тешко стање. Говорили су му:
Ах, колико смо жељно очекивали да нас Христовом помоћи ослободите! Хтјели бисмо радо да се од овога тиранства преселимо у вашу земљу. Али смо сад изгубили наду, јер видимо да се и ви морате поклонити турском цару и да к њему идете сада да тражите мир.
Курипешић у Доњој Босни спомиње два народа, Србе и Турке. Опет их разликује по вјери. Пажњу му је привукло велико мраморје (стећци), које је угледао ниже Рогатице. Ћирилична слова на њима, Курипешић назива „српским словима“, а за натписе на мраморју каже да су на „српском језику“.
Са мраморја је прочитао, да ту почивају Павловић од Радасела (босански војвода Радослав Павловић?) и његов вјерни слуга, витез о чијим јуначким дјелима „још много пјевају Бошњаци и Хрвати“. Занимљиво звучи овај податак, јер Курипешић у Босни спомиње српски језик и писмо под којим почивају босански великаши, а потом каже да о дјелима овог неименованог витеза пјевају Бошњаци и Хрвати.
Знамо да је доста прије Курипешића, босански бан Стјепан II, у својој повељи Дубровнику 1333, навео да два примјерка повеље пише српским, а друга два латинским језиком. Такође, има још повеља у којима се спомињу Срби и српски језик у босанској средњовјековној држави, што говори о претежно српском етничком карактеру државе Котроманића.
Курипешић у Горњој Босни спомиње и српске православне манастире и српске калуђере. Говорећи о тим манастирима, каже да их је основао грчки цар Стефан. Овдје је ријеч о српском цару Стефану Душану, који се проласио за цара Срба и Грка.
Курипешић пише да у Горњој Босни има још крајева, које Турци нису могли силом покорити, него су се они сами покорили а за узврат Турци их нису узнемиравали. По који старац прилазио би Бенедикту, и говорио би му о старој слави:
Видите, таква су господа била у овој земљи за вријеме наших отаца.
Говорећи о Косовској бици, спомиње Милоша Кобилића (Обилић), који је био „врло чувен и славан витез“ и „о којем се и данас много пјева код Хрвата и по оним крајевима“. Ово упућује да су Срби селећи се пред Турцима са собом и у Хрватску поњели предање о Косовском боју и пјесме о својим народним јунацима.
СРПСКО СЛОВО 