Век отуђења симболично започет Камијевим Странцем није се завршио. Алијенација продире свуда, чак и кроз наша уста. Остајемо без речи, иако их једнако као и раније изговарамо трудећи се да у њих удахнемо макар мало значења каквог су оне имале. Не вреди. Тантрично понављање тих речи од стране њихових гласноотуђитеља оставило нам је могућност једино да заћутимо како се не би сличили њима. Немамо избора. Да ли је и сама реч избор сада код њих?
Будући осуђени као идолопоклоници погрешног бирања, што из перспектие какву даје идеологија прогеса има значење отпадања из васељене, поново можемо погледати искључиво у оно што се налази далеко у нама, у оно што је плод вековног таложења богатства које се од нас не може отуђити, а које је њима непознаница. Значајан део садржаја те немаром скривене ризнице колективног духа српског народа показао се као град који на гори стоји често пута у историји баш на Видовдан. Тога дана увек изнова видимо етички образац Светог кнеза Лазара који нас учи да се за избор морамо изборити. И онда када је понуђено много могућности, прави одговор не долази споља, већ изнутра. Шаблонске дихотомије и наметнути дуализми не ограничавају при таквом избору. Лазарева дилема није била небо или земља како се невешто поједностављује. Небо на земљи и земља на небу, то је био његов избор. Бирао је један свет исцељен од сваке шизме у којем је човек цео и када на раменима више нема главу.
Способност оваквог избора не долази ни из добре калкулације ни из афекта. Она се негује и вежба од младости, те Лазарев химнограф истиче да је он био сваком добродетељи и пре страдања украшен. Светао свршетак његовог живота није, дакле, случајност, већ је дубоко прожет мишљу о узвишеношћу жртве за Христа и ближње која је доживела своју актуелизацију 1389. године. Из тога разлога, видовданска етика само је кћер хришћанске етике која има за циљ да научи човека како да свагда бира добро. Она не представља схоластичку збирку беживотних и неиспуњивих правила која представљају тежак јарам за човека, већ се она заснива на изградњи свести о слободи као највећем Божијем дару која је благ јарам. С обзиром на своје божанско порекло, човекова слобода је од њега неотуђива, само је питање како ће је он искористити, јер, као што у својој Првој посланици Коринћанима каже Свети апостол Павле: Све ми је дозвољно, али ми није све на корист.
Почевши од пророка Амоса, преко мученика Вита, до великог кнеза Лазара и Гаврила Принципа, ни једна од ових знаменитих личности није видела да може остварити истинску корист изван и на штету своје заједнице. Да се одрекну свога Бога и својих, да раздвоје вертикалу и хоризонталу животног крста, значило је за њих не прилику за сопствену афирмацију у неком надолазећем поретку, већ дубоки расцеп са самим собом. Била им је непозната Сартрова слика о ближњем као соптсвеном паклу, јер излажење из заједнице не подстиче јачње личних потенцијала него слабљење и дезоријентацију.
Упркос томе што се видовданској етици учимо непрестано већ скоро седам векова, најчешће се показујемо као добри ђаци у овој науци тек у најтежим ситуацијама. Велика времена можда само гласније траже велике људе. Међутим, свако је време довољно велико да се начини прави избор. Увек да се учини добро, никада зло. И још важније, никада да не се не буде задовољан само нечињењем зла. Управо делима најбоље можемо показати да је наше да да и не не, а да они који су нам окрали речи, ништа више од њих и немају.
Страхиња Костадиновић
СРПСКО СЛОВО 