У давне дане У давне дане звери и људи, у страшно време мржње и мрака, пред строј за паљбу, изведе Немац, тек пробуђеног, босог дечака. К'о црне але, зинуше цеви, гладне за задњим детињим дахом... Тад осмех сину на малом лицу, а крвник стаде, залеђен страхом. "Да ли ви мене плашите, чико, што сам у туђем јабуке брао? Ил' што сам просјаку, кришом од мајке, најбољу очеву кошуљу дао? Ил' што сам лани засп'о у хладу, а овце ушле у младо жито? Или што нисам сва слова знао, када ме јуче учитељ пит'о? Ал' бићу добар, ево, реч дајем! -зашто се они мрште толико? Шта оно чине, зар пушке пуне? Зар ће ме стварно убити чико?" Окрете леђа Немац и оде, па диже руку, знак строју даде, полете јато гугутки белих, крваво сунце за брдо паде. У давне дане звери и људи, у страшно време мржње и мрака, стрељан је стрељачки строј Германа, осмехом једног српског дечака.
Марко Марковић