Григорије Божовић (Придворица, 15. новембра 1880 — Београд, 4. јануара 1945), је био књижевник, професор призренске богословије, један од вођа српског покрета у Македонији, првенствено у Битољском одбору српске четничке организације, а потом и посланик Народне скупштине у Скопљу. Имао је руководећу улогу у политичким и националним пословима у време када је старој Србији претила озбиљна опасност од Турака и Арнаута, непосредно пред Балканске ратове и ослобођењу ових крајева.
Григорије Божовић је један од значајнијих српских међуратних писаца. Објавио је четрнаест књига, од којих осам збирки приповедака. Преостале чине путописи, краћи записи о људима и крајевима, накнадно сабрани из Политике, чији је стални и угледни сарадник био. У књижевности се јавља рано; објавио је причу “У земљи без суда” 1905. године. Прилог за патриотско-литерарни српски часопис “Нова искра”, написао је исте године у Москви, где је студирао. У Скопљу је при Ђачком дому (интернату) пред Други светски рат деловала ђачка литерарна дружина “Григорије Божовић”, названа по омиљеном српском књижевнику, њему у част.
Почетак његовог рада обележен је збирком Из Старе Србије (1908) у издању Српског књижевног гласника, а крај Приповеткама (1940), у издању Српске књижевне задруге. Он је 1935. године издао збирку приповедака Тешка искушења, а 1939. године збирку приповедака Под законом[14] – те две збирке, уз ону из 1940, садрже највредније Божовићеве приповетке. Божовићеве приповетке су тематски усредсређене на Стару Србију (највише на Косово и Метохију, једним делом на Македонију, пре свега на Битољ у којем је службовао). Најзначајније приповетке су му: Чудни подвижник, Мучних дана, Тиваидска напаст, Кад се царства мијењају, Злате из Слатине, Њен суд и Оклопник без страха и мане.
Пред сам крај рата комунисти су га стрељали у Београду, а његов је књижевни опус остао готово потпуно непознат широј публици. Београдска “Политика” је 4. јануара 1945. године објавила вест да су “Милош Тривунац и Григорије Божовић осуђени на смрт”. Војни суд Команде града Београда га је осудио на најтежу казну због “злочина издаје” из 1942. године. Велики заслужни српски национални радник и књижевник стрељан је уочи Божића 1945. године у подрумима затвора у Ћушиној улици у Београду. Било је то у згради бивше касарне у којој се током рата налазило седиште Специјалне полиције
Захтев за рехабилитацију поднео је јануара 2008. Божовићев рођак, редовни професор Филозофског факултета у Косовској Митровици, др Маринко Божовић. Одељење за рехабилитацију Окружног суда у Београду донело је маја 2008. решење којим је усвојен захтев за рехабилитацију Григорија Божовића, угледног књижевника, националног радника и репортера Политике пре Другог светског рата.
СРПСКО СЛОВО 