Злоупотреба словенске мисли и културе (рубрика: Други су писали)

Напомена: преносимо само део чланка који је написао г. Димитрије Марковић. Чланак се у ствари тиче злоупотребе црквеног ауторитета и епископа Давида за ширење јереса, али нас занима само један аспект тог чланка.

Цео чланак г. Димитрија Марковића

Наиме, садржај Шаргићеве књиге ”Српски поглед на свет”, као и његових емисија и ”предавања” (трибина) је јасно и недвосмислено јеретички и неопагански, што ћемо показати и у наставку текста. Иако је њихов (Шаргићев и његове организације ”Србија глобал”/”Трибал глобал”) манифестни циљ ширење ”забрањене историје Срба”, што је само једна у низу теорија завере (1), латентни и стварни циљ је, заправо, урушавање националног идентитета утемељеног, највећим делом, у светосављу. На исти начин на који измишљају, искривљују и кривотворе историју српског народа (и уопште историју), Шаргић и остали псеудоисторичари измишљају, искривљују и кривотворе историју Цркве и хришћанства, и износе различита јеретичка учења. Чак и без дубље анализе његовог рада, уколико се само са мало више пажње погледају његови текстови и наступи, јасно је да је реч не само о ширењу псеудонауке већ и неопаганизма, и отворено антиправославном деловању.

Шаргић спада у групу псеудонаучника (псеудоисторичара) познатих под називом ”Српска аутохтонистичка школа”, чији су припадници, осим њега, још и Горан Шарић који износи могућност да Исус Христос није постојао већ да је реч о халуциногеној биљци; Јован Деретић који тврди да је Православна Црква највећи сатирач Срба и оптужује је за прикривање ”праве” историје Срба; Тодор Пештерски који на окупљањима под називом ”Сусрети рода” која организује, промовише учење секте ”Универзално бело братство”; Драган Јовановић који у роману ”Житије Савино од Богумила монаха” учи како је Христос рођен из блудне везе Пресвете Богородице са римским гладијатором, итд.

У једној продавници на интернету, Шаргићева књига ”Српски поглед на свет је представљена овако:

”Српска православна црква практично је једина европска црква која чува народну претхришћанску баштину. Она то чини управо кроз систем народних обичаја и народни календар. Међутим, све више се као проблем јавља превага и утицај грчких ђака, свештеника, теолога (Срба који завршавају теолошке школе у Грчкој). Њихов циљ је чишћење православне цркве од народних обичаја. Наше истраживање показује да српски народни обичаји и Христова реч чине једну органску целину. Христова реч и проповед израстају управо из етике и друштвеног уређења формираног у неолиту Балкана. Откидање Христове речи и Христовог дела од народних обичаја и народног календара, био би чин антицивилизацијске деструкције. Зато СПЦ не треба да наседа на ту пропаганду о „чистоти вере“.” (3)

У тексту у коме смо писали о календарима турбо-фолк историчара (4) указали смо на то да Шаргић не зна да је Јарило једно, и да се везује за Источне Словене, а Јаровит нешто друго, и да се везује за Западне Словене, односно да му је познавање словенске митологије на истом нивоу као и познавање историографије и етимологије.

Осим тога, видели смо да у емисији у којој Шаргић говори о Јарилу и Јаровиту, он истовремено тврди да је ”погрешно… схватање да је Јарило некакав независтан бог” већ да је Јарило ”само име за Сунце које има и људске и божанске карактеристике”. Осим тога Шаргић каже да је Јарило бог вегетације и плодности али и ”бог јарости, односно рата”. Зато, како он и коаутор емисије закључују, на Ђурђевдан почиње нова година али отпочињу и ратови. Такође, од њих сазнајемо и да је ”старински Јарило, илити Ђуро, исто што и Лазар као симбол српског косовског епа”.

Као што видимо Шаргић и његов сарадник тврде да је Ђурђевдан празник Јарила, из чега следи да је Јарило, заправо, Свети Ђорђе. Да саберемо сада све горе речено: Јарило је исто што и Сунце, али је истовремено исто што и Свети Ђорђе, ”илити Ђуро”, односно исто што и Свети Кнез Лазар ?! Оваквих сулудих и хаотичних теорија код Шаргића налазимо веома много, а сваки коментар је, мислимо, сувишан. Једино што је јасно из оваквих Шаргићевих прича јесте да је реч о покушајима да се хришћанство на силу и по сваку цену (цену плаћају не само чињенице и истина, него и сама логика) доведе у везу са фиктивном прасрпском религијом.

Показаћемо још како Шаргић тумачи Васкрсење, како бисмо уклонили могућу сумњу да је пример који смо претходно навели (поистовећивање Јарила, Сунца, Светог Ђорђа, Ђуре и Светог Кнеза Лазара) некаква грешка, или да ми, можда, нисмо добро разумели Шаргићеве речи. (5) О грешци и случајности не може бити ни говора, напротив, слична јеретичка тумачења налазимо у свим његовим емисијама и текстовима. Емисија ”Васкрс и истина о старој српској вери и српском календару‘’ је својеврсни наставак емисије о календару. Овде Шаргић допушта могућност да су Васкрс и Ђурђевдан некада били један исти празник, тако да се овде претходно наведени низ поистовећивања наставља.

”Сасвим је могуће да је у давној прошлости, да се радило једном празнику,” каже Шаргић и наставља: ”Ту наравно постоји та прича о проблему Лазарица јер Лазарице су у нашем народном обредном календарском обичајном кругу су везане за Ђурђевдан, а у хришћанском кругу су везане за Васкрс и суштински гледано према артефактима, према ономе што можемо видети у природи кроз почетак вегетације је л’ тако, ми можемо говорити о томе да су постојала два празника па је један био да кажемо први знак буђења и овај Васкрсење би био да кажем први знак буђења природе и победе над смрти, а Ђурђевдан би био да кажемо пуна победа, пунолетство, пуни лет, ново лето је л’ тако, али можемо размишљати о томе да је рецимо у мезолиту када је постојао култ месеца и кад је он био главни и када нисмо живели у том соларном кругу, кад наши преци нису живели у том соларном кругу, да је можда тада Васкрс је л’ тако био васкрсење природе за које је потребно је л’ тако да се испуни сунчев феномен пролећне равнодневнице, али пре свега чекамо месец је л’ тако он даје задњу реч да је онда постојао Васкрс док би оно што се у хришћанству зове Ђурђевдан а раније се звало Јариловдан, дан нове јаре, дан новог лета је л’ тако, да би такав празник преовладао у неком средњем неолиту и касније у гвозденом и бронзаном добу, о чему опет да кажем постоје некаква сведочанства, да би онда са повратком хришћ… са хришћанством ‘е ли тако се слављење Васкрса вратило као главни да кажемо празник.”

Кренимо, редом. Прво, Лазарице су женске пролећне обредне поворке које су део обичаја везаних за празновање Лазареве суботе и као такве се налазе на списку нематеријалног културног наслеђа Србије, заједно са нпр. израдом пиротског качкаваља, пиротског ћилима, злакуском грнчаријом, косовским везом, певањем уз гусле итд. Дакле, Лазарице су део обичаја српског народа, а не елеменат хришћанске вере (због тога и подвлачимо речи ”део обичаја”). Осим тога, као што је већ речено, Лазарице су део обичаја везаних за празновање Лазареве суботе а не Ђурђевдана, а овај обичај је најбоље очуван у Сиринићкој жупи, на Косову и Метохији. Када је реч о обичајима, у вези са Ђурђевданом је Молитва под Миџором или Ђурђевданска молитва, која је такође уписана у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије. Али и овде је реч о обичајној пракси везаној уз хришћански празник и хришћански обред. Дакле, Шаргић, из незнања или интенционално, за разлику од Чајкановића на кога се позива, као што ћемо касније видети, не прави разлику између обичаја и хришћанске праксе (обреда) и поистовећује паганске богове са хришћанским светитељима.

Наведимо само неколико примера из Чајкановићеве књиге ”О врховном богу у старој српској религији” који показују да Чајкановић итекако разликује не само обичаје, легенде и веровања (сујеверје) од хришћанског учења и праксе, него разликује стару (паганску) веру од хришћанства. Тако, Чајкановић на страни 42 поменуте књиге каже да се ”један исти старински култни обичај, или култна легенда, или веровање, које је првобитно било везано за само једно старинско божанство, може, приликом доцнијег асимиловања старе вере новој, распоредити на неколико разних празника и везати за разне хришћанске свеце…”

У светлу овога треба тумачити и следеће Чајкановићеве речи у вези са светим Ђорђем: ”Овај један случај у коме је свети Ђорђе заменио старинског врховног бога…”. (стр.85) Дакле, ”старински врховни бог” и свети Ђорђе нису једно и исто. Нешто даље, на истој страни, Чајкановић у вези са зимским хришћанским празницима, односно светитељима које прослављамо у зимским месецима, каже следеће: ”Ми смо до сада имали прилике да видимо како су функције некадашњег нашег врховног бога, и цело његово култно и митолошко наслеђе, пренесени и расподељени на зимске свеце…”. Можемо навести још сличних примера из Чајкановићеве књиге који недвосмислено показују да је он, за разлику од Шаргића, уочавао и признавао поменуте разлике, али и ових неколико примера је сасвим довољно. Ово ипак не значи да се сви закључци које износи Чајкановић могу прихватити као валидни, напротив. О томе ћемо касније рећи нешто више.

Када је реч о самим обичајима, још у средњој школи се учи да су они повезани са дуго упражњаваном праксом једне одређене заједнице, и да се људи тешко ослобађају обичаја, чак и када је престала потреба за њима. (6) Један од најпознатијих паганских обичаја који је опстао до данас и везује се уз хришћанство, иако са хришћанским учењем и обредом нема никакве везе, јесте изношење хране на гробље приликом служења опела са погребом и парастоса (панихида). Упркос томе што није у складу са хришћанским учењем и што Црква упорно ради на томе да се искорени, овај пагански обичај и даље опстаје.

Наведимо још неке Шаргићеве тезе изнете у овој емисији.

”Сада долазимо до најважније теме наше емисије а то је Васкрс, васкрсење природе што ће рећи устајање природе из мртвих јер ми овај у васкрсењу Христовом имамо управо тај мотив значи васкрсење живота, значи поновно рађање живота и смрти, васкрсење Христово након распећа, жртвовања и смрти. Оно што је кључно рећи јесте да ми имамо заиста прегршт доказа да васкрсење јесте праисторијска… праисторијски празник и праисторијски мотив. Ја сам у књизи српски поглед на свет дао прегршт доказа на ту тему, сада можемо увек кренути од најједноставнијих ствари, на пример шта је симбол Васкрса за све нас. Па, пре свега симбол онај видни, онај етнолошки симбол, које зна свако дете које се не разуме у теологију или не знам које није читало Свето Писмо, оно зна да се тог дана куцају односно крше јаја и сада поставља се питање одакле тај обичај који је видно, или тако, предхришћански и праисторијски, и ту онда долазимо заправо до питања када настаје Ускрс, са чиме је он везан, и заправо која је веза између тих обичаја који ми изводимо и астрономских феномена, односно феномена у природи и наравно одговор на то питање увек мора бити чињенично заснован. Значи, постављамо питање када ми славимо Васкрс? Значи, датум Васкрса одређен је путем природних феномена. Морају да буду испуњена два феномена. Један је сунчев, други је месечев. Зато се то назива , зато ми Васкрс називамо лунисоларним празником, значи Луна-Месец, и Сол, Соларно, Слнце, Солнце, Сунце.”

Прво,речима да постоји ”прегршт доказа да васкрсење јесте праисторијски празник” имплицитно али недвосмислено себе сврстава уз оне који не само да не сматрају хришћанство Богом откривеном истином већ фалсификатом и копијом неких ”праисторијских” религија, него и само Васкрсење Христово представљају као лаж и обману. Да поменемо само, у вези са овим последњим, Јевреје и муслимане, али и гностике који су на различите начиње оспоравали Васкрсење Спаситеља и представљали га као лаж .

О томе како су Јевреји, попут Шаргића, покушали да представе Васкрсење Богочовека као лаж и обману, читамо у Светом Писму. Пошто су ”Марија Магдалина и друга Марија” нашле празан гроб и среле Исуса који им је заповедио шта да кажу његовим ученицима ”неки од стражара дођоше у град и јавише првосвештеницима све што се догодило. А они саставши се са старјешинама учинише вијеће, и дадоше војницима довољно новаца, говорећи: Кажите: ученици његови дођоше ноћу и украдоше га док смо ми спавали. И ако то чује намјесник, ми ћемо га увјерити и вас ослободити бриге. А они узевши новце учинише као што бише научени. И разгласи се ова ријеч међу Јудејцима до данас.” (Мт. 28, 1-13).

Две хиљаде година касније, Шаргић покушава, као и Јевреји, да нас увери да је Васкрсење обмана и представа по узору на неки ”праисторијски празник”.

У Корану се изричито говори против вере да је Христос Син Божији: ”Бог не може имати дјеце.” (с. 39, а. 36). Осим тога у исламу, попут Шаргића, поричу Христова смрт на крсту: ”Не, они га нијесу убили, они га нијесу распели, неки човјек који му наликоваше би стављен на његово мјесто…” (с. 4, а. 155-156).

Један од раних јеретика који је тврдио да је Христос само привидно страдао за људе, био је Маркион из Синопе. Персијанац Манис, оснивач секте Маниеизма, учио је да  је Христос дошао привидно у телу, да спасе људе итд. Дакле, Шаргићево учење бисмо могли да сматрамо једним обликом посредног (имплицитног) докетизма. Речима да је Васкрс празник васкрсења природе Шаргић створено (природу) ставља изнад Бога Створитеља, Свете Тројице, чије је Христос друго лице.

”Опет рече Бог: нека пусти земља из себе траву, биље, што носи сјеме, и дрво родно, које рађа род по својим врстама, у којем ће бити сјеме његово на земљи. И би тако. И пусти земља из себе траву, биље, што носи сјеме по својим врстама, и дрво, које рађа род, у којем је сјеме његово по његовијем врстама. И видје Бог да је добро.” (1 Мој. 1, 11-12).

Да видимо шта даље у свој емисији учи Шаргић.

”Једна од ствари о којој сам ја писао у књизи ”Српски поглед на свет”, јесте заправо тај, та апсолутна органска повезаност хришћанске теологије, хришћанства, православља и наше старе народне вере и огроман раскорак у односу на јудаизам и уопште у односу на ту неку семитску и јеврејску праксу религијску обредну и поглед на свет”, каже Шаргић. ”Дакле то је нешто што спада у један од највећих светских ”багова” (популарни назив за грешку у рачунарском програму, примедба Д.М.) како бих рек’о модерним речником, дакле нешто што заправо је толико очигледно да вришти, та истина вришти али се о њој и даље ћути јер се наша стара вера назива паганизма је л’ тако погрдно док се овај покушавају да нађу неке најневероватније паралеле са јудаизмом.”

Већ смо указали на дуалистичку јерес код Јована И. Деретића и Горана Шарића, а као што видимо, срећемо је и код Александра Шаргића у тврдњи да постоји ”огроман раскорак у односу на јудаизам и уопште у односу на ту неку семитску и јеврејску праксу религијску обредну и поглед на свет”. Ни ово није ништа ново и оригинално, наравно, јеретик Меркион, кога смо претходно поменули, је написао ”Антитезе” у којима покушава да докаже оно што тврди и Шаргић – да постоје противречности између Старог и Новог завета, односно, како Шаргић каже, између јудаизма и хришћанства.

”Што се тиче Васкрса ради се заправо у праисторијском феномену, феномену који у себи носи кључне информације о људској биологији о феноменима значи живота, вегетације о феноменима природе и о космичким феноменима, дакле о астрономским феноменима. Према томе како Сунце и Месец утичу заправо на плодност у природи. Да је то све тако доказе налазимо у археологији односно пре свега у српском неолиту,” каже Шаргић, а затим наставља причу повезујући Васкрс са садњом поврћа, односно, представљајући га као празник који слави почетак садње и сетве повртарских и ратарских култура.

Да Сунце и Месец, које је створио Бог, утичу на човека и природу, није ништа непознато хришћанским Учитељима, те нам, према томе, Шаргић није открио ништа ново: “Нико не спори да космос утиче на човека. И сам човек је микрокосмос и у њега су свељубазном руком творца на најсавршенији начин урађени сви елементи Божије творевине. Познато је у медицинској науци да извесне промене на Сунцу могу да изазову болести код људи. Ако месец изазива плиму и осеку, како да не изазива промене у човеку пуном течности. Али човек није само микрокосмос, човек је и микротеос, бог у блату који кроз Богочовека Христа позван да постане наследник Царства Небескога као такав саздан по прилици Оца и Сина и Светога Духа, он је изнад и звезда и планета и галаксија,” пише Свти Јустин Ћелијски.

Али, утицај Сунца и Месеца на човека и обожавање Сунца и Месеца, уместо онога ко их је створио, и поистовећивање на тај начин хришћанства са астролошким култом, су две потпуно различите ствари. Тачније, Шаргић овде покушава да представи хришћанство као некакав крипто-астролошки култ.

”Ми смо много пута говорили о томе да су све главне информације о прошлости, о праисторији заправо записане пре свега у нашим речима,” наставља даље Шаргић. ”Кршење јајета, значи то куцање јајета, разбијање јајета јесте заправо слика пуцања пуног месеца, значи заправо ствари које видимо на небу у тим космичким, астрономским појавама имају свој одраз у људској природи и у природи иначе. Дакле сматра се да је потребно да дође дакле до… да се напуни месец је ли тако које је праслика космичког јајета, што је опет најчешћи мит ‘ел тако космогонија односно митова о настанку света да је свет настао из космичког јајета, дакле потребно је да прође та фаза ‘ел тако месеца и да онда овај из тог пуног месеца први следећи дан је’л тако кад он пукне да из њега заправо изађе материја новог рађања, и сматра се да сада ‘ел тако из тог кршења васкрсава, свекрсава живот у природи. И сад многи ће рећи, па чекај ово је нека језичка акробација, међутим, пун месец настаје 14-ог дана у месечевој тој да кажем месечној фази, што је овако већ нека врста плеоназма, значи да би се напунио месец потребно је 14 дана што је апсолутно једнак период са репродуктивним циклусом код жена. Везан је наравно за процес менструације јер ми сви знамо да 14-ог дана долази до тог пуцања фоликула и да од 14-ог дана у месечном периоду жене настају ти плодни дани.

Сам назив празника Вас-крс говори о нечему што се крши, и о нечему што постаје кршно, јако…и зато кршимо јаје и зато после тога природа постаје јача, зато после тога успева наша садња…

Значи сама реч васкрсење и васкрсавање и кршење јајета и кршење космичког јајета Месеца о чему смо говорили, доказује, као и разни страни називи… доказују да та, да тај празник има корен у нашој народној вери и да није настао из неке чињенице изласка Јевреја из ове или оне земље.”

Највећи део овога што је Шаргић изрекао, као нпр. да је Васкрс заправо празник овулације код жена, нећемо анализирати и оповргавати, јер се са плодовима уобразиље не може полемисати, посебно ако је то повезано са неком лошом намером, као у овом случају да се омаловажи најрадоснији хришћански празник, понизи сам Христос, али и Апостоли, јер негирајући Васкрсење Шаргић имплицитно Свете Апостоле назива лажовима и преварантима јер су проповедали и писали о ономе што се, наводно, није десило.

О тајни Васкрсења, Свети Јустин Поповић, између осталог, у ”Догматици” пише и ово:
”Спаситељ… у своме богочовечанском свезнању одређено претсказује и тврди: предаће се Син човечији у руке људске, и убиће га, и трећи дан устаће. Но не само то, него им Он, видећи јасно будућност као садашњост, говори о појединостима тих догађаја: Ево идемо у Јерусалим, и Син човечији биће предан првосвештеницима и књижевницима; и осудиће га на смрт; и предаће га незнабошцима да му се ругају, да га шибају и разапну; и трећи дан устаће. А на Тајној вечери, као тешећи ученике који никако не могу да схвате зашто ће се све то збити са њиховим омиљеним Учитељем, Господ им јасно објављује: По васкрсењу свом ја идем пред вама у Галилеју.

Без васкрсења све је сабласт, све је привиђење: и Христос, и сва дела његова, и целокупно учење његово. Зато је сам Спаситељ још за живота на земљи указивао на своје васкрсење као на догађај који ће објаснити и Личност његову и дело његово.

Но без васкрсења Богочовека не би се могло објаснити ни апостолство Апостола, ни мучеништво Мученика, ни исповедништво Исповедника, ни светитељство Светитеља, ни подвижништво Подвижника, ни чудотворство Чудотвораца, ни вера верујућих, ни љубав љубећих, ни нада надајућих се, ни пост испосника, ни молитва молитвеника, ни кротост кротких, ни жалостивост жалостивих, нити икоји хришћански подвиг уопште. Да Господ Исус није васкрсао, и као такав ученике своје испунио свеживотном силом и чудотворном мудрошћу, ко би њих, плашљивце и бегунце, скупио и дао им смелости, силе и мудрости, да онако неустрашиво, силно и мудро проповедају и исповедају васкрслог Господа, и онако радосно иду на смрт за Њега?

Васкрсење Господа Христа имало је, и вавек ће имати, такву свепобедну силу и значај само зато што је оно најочигледнији историски факт, најопипљивија историска стварност. Факт, најубедљивије посведочен у самом почетку, и од тада па све до сада посведочаван безброј пута на безброј начина. Ученици Спасови, који су били очевици његових дела до његове крсне смрти, били су очевици и делатности његове после васкрсења његовог. Отуда су они и први сведоци, јер им Господ Христос: и по страдању свом показа себе жива многим истинитим знацима (έν πολοΐς τεκμηρίοις), јављајући им се четрдесет дана, и говорећи им о царству Божјем. Нека од ових јављања описали су ови сами свети очевици Спасови, као јављање: Марији Магдалини, Мироносицама, Симону Петру, двојици ученика на путу за Емаус, свима Апостолима без Томе, свима Апостолима са Томом, неколицини Апостола на мору Тиверијадском, Апостолима у Галилеји, стотинама браће, апостолу Јакову, свима Апостолима у дан Вазнесења.

Врхунац апостолског немислосрдног критицизма у проверавању стварности и истинитости васкрсења Христовог преставља случај апостола Томе. Када остали Апостоли, којима се васкрели Господ јавио, саопштавају Томи: видесмо Господа, он им скептички одвраћа: док не видим на рукама његовим ране од клинаца, и не метнем прста свога у ране од клинаца,инеметнемруке своје у ребра његова, нећу веровати[30]. И жељу овако упорног неверја васкрсли Господ задовољава. Еванђелист прича: После осам дана опет беху ученици његову унутра, и Тома с њима. Дође Исус кад врата беху затворена, стаде на среду и рече: мир вам. Затим рече Томи: пружи прет свој овамо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди неверан него веран. Уверен на тако очигледан и несумњив начин у стварност васкрслог Господа, Тома са вером узвикује: Господ мој и Бог мој!”

У једном од претходних текстова смо указали на то да је псеудолингвистика, и у оквиру ње народна етимологија, један од кључних извора ”доказа” за неопаганске лажиисторичаре. То се потврђује и у вези са Шаргићевим учењем о Васкрсу које износи у овој емисији: ”Вас-крс говори о нечему што се крши, и о нечему што постаје кршно, јако…”.

Само, Шаргић опседнут својом жељом да докаже недоказиво и оствари постављени циљ, следећи принцип да циљ оправдава средство, превиђа једну просту чињеницу – да се Васкрс слави широм планете, да обичај фарбања јаја не постоји само код нас, и да се у другим језицима, природно, не користи реч ”Васкрс”. Тако, нпр. Бугари за Васкрс користе назив Великден (Велики дан), али се и на југугу Србије (призренско-тимочки дијалекат) користи реч Велигден, на енглеском је то Easter, Грци кажу Пасха (Πάσχα) и Ανάστασις ( Ἡ Ανάστασις τοῦ Ἰησοῦ Χριστοῦ) , у Русији се каже Воскресе́ние Христо́во али се Васкрс такође назива Пасхом , у Словачкој је то Велика ноћ (Veľká noc), као и у Чешкој и Пољској итд. Осим тога Васкрс је црквенословенска реч, док је народни облик Ускрс (Иван Клајн, Речник језичких недоумица). Васкрс долази од старословенског въскръсъ, односно глагола *krьsnǫti, са значењем расти, развијати се. Обичај фарбања јаја (Debjenje jutrownych jejkow) заузима веома важно место у култури Лужичких Срба. Тачније, реч је о украшавању а не фарбању јаја, а најлепши примерци овако украшених јаја изложени су у Српском музеју (Serbski muzej) у Будишину (Bautzen). Међутим, код Лужичких Срба се слично као у Чешкој и Пољској каже Велика ноћ (Wielkanoc) а не Васкрс.

Осим тога, мит о космичком јајету присутан у многим паганским митологијама али не и у паганизму и митологији старих Словена, па је Шаргићева тврдња како у томе лежи доказ да корени Васкрса леже у ”нашој народној вери” само један у низу доказа да њега, као ни остале турбо-фолк историчаре и неопагане, ни у најмањој мери не обавезују ни истина ни логика.

На овај начин Шаргић посредно поистовећује, или бар доводи у везу, хришћанство са орфичким митом, а Богочовека Христа са Фанесом (да не наводимо примере из митологија других народа), познатим и као Протоген, мистичним божанством, који је био првобитни бог, а рођен је из космичког јајета.’

Пошто овде видимо да се Шаргић најчешће позива на Чајкановићеве радове, иако и њих као и све друге изврће и кривотвори, навешћемо овом приликом и један краћи коментар владике Атанасија (Јевтића) о Чајкановићевом раду, како бисмо показали да ни он (Чајкановић), независно од Шаргићевих злоупотреба његовог рада, не може бити ауторитет по питању везе хришћанства са старословенском и српском паганском религијом.

Иако се Чајкановићев рад битно разликује од Шаргићевог, јер је код овог последњег јасно уочљив ненаучан приступ који подразумева и унапред постављен циљ (примена познатог прокрустовског метода), ипак су и бројни Чајкановићеви закључци спорни.

О томе владика Атанасије (Јевтић) пише следеће:
”О једној мани Српског народа треба овде посебно проговорити, јер њу особито истичу поједини проучаваоци српског духовног живљења и веровања. Реч је о српској општој религиозности и њеној, наводно, изразито „паганској“ оријентисаности и обојености. Познати српски универзитетски професор Чајкановић је у том погледу највише писао о „миту и религији“ код Срба, што у наше дане једва чекају да користе комунисти који желе да вере, или религије, код Срба сасвим нестане. Писали су о томе и други српски интелектуалци, као што је нпр. недавно изашла наказна књига Миодрага Поповића „Видовдан и часни крст“, или најновија књига Р. Николића „Камена књига предака“. Поводом српске религиозности ови српски интелектуалци најчешће тврде да Срби или „нису религиозни“, или да су још увек остали већином при својој старој словенској, тј. паганској многобожачкој религији, или у најбољем случају да су то неки својеврсни „природни“ хришћани – малтене „богумили“! Оваквих паушалних судова срешћемо чак и онда кад је реч само о томе да Срби „нису клерикални“ (тј. да нису „црквени“ на један њима туђ, западни начин), или кад се просто констатује да код Срба нема биготизма (као код неких других хришћана), или да нема толико спољашње формалне побожности (за коју српска пословица каже: „Ђе велика звона звоне, онђе мало Бога моле“), итд, итд. Када је пак реч о појединим српским обичајима, особито Крсној слави или Божићу, онда се поједини наши и страни професори и интелектуалци брзо пожуре да код Срба пронађу пре бога Перуна неголи Христа, или попа пре Богумила неголи Светога Саву. Судећи пак по неким данас у комунизму вођеним анкетама међу „верујућим“ Србима (напр. недавно у београдском „НИН“-у и другде), испада да Срби данас нису више ни „верни“ ни „сујеверни“, него просто „не верују ниукога осим у себе“ и ваљда, у – једино спасавајући систем марксизма. Поменути професор М. Поповић чак тврди да ни српско поштовање и празновање Видовдана, тј. Косовских Мученика и Часног Крста за који су они положили свој живот, није хришћанско него „паганско“, и да су идеју Косовског епоса Србима дали Турци! Итд, итд. (Узгред да приметимо да је документован одговор на то дао проф. Јеремија Митровић у „Југословенском историјском часопису“, 3-4, 1977). Поменути пак Р. Николић, коментаришући нпр. несумњиво хришћанске и православне знакове и натписе по српским гробљима и споменицима крајпуташима у Западној Србији, ипак се не устручава да каже целом Српству у очи: да Срби нису верујући, да сумњају у Бога и у бесмртност, итд, итд. Овакви закључци су, свакако, само у служби комунистима).

Свакако, није спорно да међу Србима има сујеверја и извесних остатака паганизма, тако присутних уосталом и у другим народима и уопште у души старог адамовског, непрепорођеног човека. (Ово, наравно, није правдање сујеверја, нити сујеверних Срба). Исто тако познато је да су извесни Срби још у доба Немањића, и доцније, у Босни, били богумили. Али од тога па до горњих генералисаних тврђења врло је далеко, и то растојање може бити само незнањем, предубеђеношћу или злонамерношћу покривено, као што је случај чак и код проф. Чајкановића (иначе типичног ђака немачке школе „религионгешихте“, која ни у самој Библији није остављала ничега хришћанског!), а поготову код савремених марксистичких ангажованих стручњака „за питања религије“. (Српски народ на ово лепо каже: Свако време има своју „цркву“ и своје „попове“). Шта би за таква тврђења рекао велики Његош, који је још за Доситејево критиковање народне вере и обичаја говорио да је Доситеј „некоме подло орудије подсмјејанија над благочестијем“, тј. над Православном вером, док је за издајице вере Христове Његош говорио да су „хулитељи имена Христова“, јер „јавно на Крст Часни пљују“, те тако „некршћу се горе усмрђеше“ (Горски вијенац).

Стога о правој вери, побожности, духовности, моралности и црквености српског човека можемо говорити не према судовима појединих интелектуалаца, поготову не оних који су изгубили или губе свој српски идентитет духовни, него тек гледајући на сам побожни и богомољни Српски народ и на његове Светитеље, јер су тек Светитељи у Српском народу његови прави представници и сведоци, и његови прави учитељи и надахнитељи духовног живота.

Особити вид и врхунац српске верности Православљу, тј. Христу, Јеванђељу и Часном Крсту, јесу српски Мученици, исповедници и подвижници вере и живота у Христу и по Христу. Познат је вековни мартирологиј српског народа, и то управо за „Крст Часни и вјеру Христову“…

Нису малобројни ни српски подвижници, испосници, пештерници, молитвеници, ћутљивци, исихасти и остали Божији угодници, који су своју верност Христу и јеванђелској Православној вери и животу посведочили својим саможртвеним подвигом поста и молитве, самоодрицања и сиротовања, девствености и чистоте, љубави и смиреноумља.”

Као што видимо, владика Атанасије овде не говори само о Чајкановићу, него и о другим интелектуалцима са сличним приступом Православљу. Иако Шаргић, наравно, не спада у интелектуалце све речено се ипак може применити и на њега, а посебно Његошеве речи да је „некоме подло орудије подсмјејанија над благочестијем“.

Аутор текста: Димитрије Марковић

Упутнице:

1) https://recineeu.wordpress.com/2021/05/04/%D1%82%D0%B5%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%B7%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%80%D0%B5-%D0%BE-%D0%B7%D0%B0%D0%B1%D1%80%D0%B0%D1%9A%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D1%98-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%BE%D1%98-%D0%B8/

2) https://localpress.org.rs/nisu-dovoljne-samo-kozmeticke-promene/

3) https://www.korisnaknjiga.com/srpski-pogled-na-svet-naslov-193567

4) https://recineeu.wordpress.com/2021/04/06/%d0%be-%d0%bd%d0%b5%d0%bf%d0%be%d1%81%d1%82%d0%be%d1%98%d0%b5%d1%9b%d0%b5%d0%bc-%d1%81%d1%80%d0%b1%d1%81%d0%ba%d0%be%d0%bc-%d0%ba%d0%b0%d0%bb%d0%b5%d0%bd%d0%b4%d0%b0%d1%80%d1%83-%d0%bd%d0%be/

5)  https://www.youtube.com/watch?v=bKzf8NLTszE  

6) др Милован Митровић, др Сретен Петровић, Социологија за III разред стручних чкола и IV разред гимназије. Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2005. стр. 181)

7) https://www.alo.rs/vip/rijaliti/ajfonka-monalizu-je-naslikao-leonardo-dikaprio-video/25900/vest

8) Драган Милин, Увод у Свето писмо Старог завета, стр. 31)

9) исто, стр. 87

10) исто, стр. 88- 89

11) исто, стр. 97

12) исто, стр. 115

13) исто, стр. 115

14) https://svetosavlje.org/da-nam-budu-jasnija-neka-pitanja-nase-vere-knjiga-i/13/

15) https://svetosavlje.org/da-nam-budu-jasnija-neka-pitanja-nase-vere-knjiga-i/14/

16) исто

17) истоТЕОДУЛИЈА

SHARE THIS:

LIKE THIS:














Leave a Comment

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s